1806: Ичков мир - www.cegarskimars.rs





















Статистика посета
од 30.10.2017.

Данас: 240
Два дана: 583
Недељно: 1739
Месечно: 4814
Годишње: 45620
Укупно: 48307

Највише посета
28.2.2018 1076









29. децембар 2017..


1806: Ичков мир


ПРВИ СРБСКИ УСТАНАК

Сеча кнезова - Орашaц - Чегар

Мишар - Делиград - Иванковац

Београд - Чокешина - Равањ - Лозница

Остружница - Баточина - Карађорђе

Ћеле кула - Ичков мир - Јањичари

 

Ичков мир је догађај из Првог србског устанка који је означио кратко примирије у лето 1806. године између Карађорђеве устаничке војске и Турске царевине. Ово примирије је названо по Петру Ичку, који је био послат као изасланик Правитељствујућег Совјета (устаничке владе) у Цариград ради преговора са Поротом о прекиду окршаја.

Карађорђе Петровић и Младен Миловановић су послали по Ичку у Стамбол четири услова... Цариградски патријарх је имао велику улогу у посредовању између Срба и Турака.

Велика Порота Османлијске царевине је прихватила услове Срба, јер су доживели неколико тешких пораза, али је овај мир имао кратко деловање пошто су Срби врло брзо ослободили Београд и повезали се са Руском Империјом наредне 1807. године, па је мир одбачен и рат настављен.

Касније када су Срби повели Други србски устанак у Такову на пролеће 1815. године, услови из Ичковог мира су пред турском Поротом опет тражени.



Србија је после пораза на Косову Пољу 1389. код Смедерева имала самосталност као деспотовина до 1459. године. Србима у свести је остао жал за изгубљеном битком на Косову, па кад су се мушка деца рађала, говорено им је: "Добродошао освтниче Косова".
 
Османлијска царевина дефинитивно овладала Србијом и Балканом средином 15. века. Турци су своје крваве походе наставили све до Беча, покоравајући све хришћанске земље када су поражени у два наврата 1529. и 1683. и од тада њихов утицај на Балкану постепено слаби.
 
Многи Срби који нису желели да прихвате ислам па одлазили су из Старе Србије на север и запад, јер су Турци споводили терор и страховладу... Тако су насељени простори Паноније, Далмације, Лике, Баније... Бечки двор је дао пребеглим Србима аутономију на том подручију коју је назвао Војна Крајина, а Срби Крајишници су ратовали за интерес Хазбуршке монархије против Турака. Док су они Срби који су остали под Османлијском царевином често (неуспешно) дизали буне и устанке.



Крајем 18. века због великог терора над православним живљем у Београдском пашалуку Јаков Ненадовић, Илија Бирчанин, Никола Грбовић и др. почели су да дижу своје хајдуке против турских јањичара.
 
Турске дахије су направиле фебруара 1804. године чувену Сечу кнезова, што је само убрзало Први србски устанак, који је подигнут пар дана касније у Орашцу, када је организован збор 300 харамбаша и народних првака, на коме су устаници изабрали Ђорђа Петровића за вођу устанка. Кренуле су убрзо и борбе са Јањичарима, где су Срби често излазили као победници, а за неколико месеци читава Шумадија је била ослобођена. Турци су масовно бежали у Босну, док се Карађорђе се наметнуо као Вожд Србије. Од његовог имена многе турске паше и аге су дрхтале...



Карађорђе је постао страх и трепет за Османлије, јер је успео да победи далеко бројнију турску војску. Паралелно са војевањем, устаници су желели да направе модерну државу, па је тако одржана Остружничка скупштина  у мају 1804. где је дошло до сусрета свих харамбаша од како је подригнут устанак. Договорено је о успостављању власти на слободним територијама и набавци муниције.
 
А онда још и Борачка скупштина, код Београда, где је основан Правитељствујући Совјет, као врховна законодавна власт устаничке државе (нпр. Влада). Први председник Совјета био је прота Матија Ненадовић.


Током Делиградске битке у лето 1806. године, Карађорђе је одвео један број устаника на Мишарско поље средином августа, код Шабца где је успео да порази турску војску која је дошла из Босне предвођена Сулејман-пашом Скопљаком, а која су имала задатак да продре преко Шабца до Београда. Карађорђеви устаници су после велике победе на Мишару пребацили брзо назад у јужно Поморавље, где је Делиградско утврђење било под опсадом.
 
Тако је Карађорђева војска за три месеца успела два пута да изађе као победник са турском (царском) војском, иако су били бројчано слабији и слабије наоружани, док су Турци имали чак помоћ од француских официра, послатих од Наполеона.

 



ЗАХТЕВИ СРБА И ПРЕГОВОРИ

У лето 1806. године устаници из Србије су послали Петра Ичка да преговара са Портом о миру. У пуномоћју које су потписали 13. јула 1806. године Вожд Карађорђе и Младен Миловановић постављени су следећи услови:

1. Срби да плаћају данак одсеком;

2. Да се у Србију пошаље царски мухасил с извесним бројем „служитеља“, којему ће се предавати данак;

3. Све царске, мухасилске службе да врше Срби, они обећавају да ће их вршити по царској заповести;

4. Из Србије да се истерају јањичари, крџалије и други зли Турци, а Срби да чувају границе.


Петар Ичко је стигао у Цариград 28. јула 1806. и почео, уз посредовање цариградског патријарха, да преговара са Портом. Он је вешто искористио поразе турске војску на Мишару и Делиграду августа 1806. године, затим кризу у односима Русије и Турске и навео Порту да Србима даје тражене уступке.

У септембру 1806. Ичко је већ са царским мухасилом стигао у Србију. У октобру исте године устаничка скупштина у Смедереву примила је Портине услове и послала Ичка поново у Цариград да утврди твердо и коначно услове мира.

 



ПРЕКИД МИРА И НАСТАВАК РАТА

У међувремену дошло је до прекида односа и рата између Турске и Русије. У јануару 1807. године Порта усваја услове Ичкова мира, међутим Срби су већ заузели Београд, повезали се са Русима и одбацили уредбе Ичковог мира и наставили рат.

При повратку из Цариграда Ичко се једва извукао из Турске у Србију.


 



ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Када је Милош Обреновић, вођа Другог србског устанка преговарао са Марашли Али-пашом 1815. године, о смиривању устаничке војске, затражио је да се Србији признају повластице које су јој биле дате Ичковим миром.

На бази услова овог мира вођени су после 1815. преговори између Србије и Турске, као и Русије и Турске о изграђивању аутономног положаја Србије. Такав положај је и изграђен у оквиру ових услова и 1830. и 1833. године.




Посећено је: 1781  пута
Број гласова: 5
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Вожд Карађорђе

Војвода Стеван Синђелић

Хајдук Вељко Петровић

Станоје Главаш

1804: Остружничка скупштина

Ћеле кула











Ћеле-кула (тур. kelle kulesi, односно "кула од лобања") је споменик из Првог србског устанка (1804-1813) који је у знак одмазде турски Хуршид-паша изградило од лобања, погинулих србских ратника, предвођених Стеваном Синђелићем, у Чегрској бици, крајем маја 1809.

Француски путописац Алфонс Де Ламартин је 1833. године записао да Србљи морају да сачувају Ћеле кулу како би показали својим потомцима да су њихови преци животима плаћали њихову слободу...

Ово је јединствен случај у Европи да је овако нешто морбидно узида.

 Налази се на 4 км од центра Ниша, на путу ка Бањи.

 Сврстана је у споменике културе од изузетног значаја за Републику Србију и данас представља музејски објекат.


*                *                  *


Споменик на брду Чегар, надомак Ниша, подигнут је на месту где се одвијала чувена битка из Првог србског устанка, у знак сећања на погинуле војнике и војводу Стевана Синђелића.

Споменик на Чегру представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. за Републику Србију

Данашњи споменик у облику куле — симбола српског војног логора. Подигнут је поводом 150. годишњице ослобођења Ниша од Османског царства, 1. јуна 1959.  године.

Првобитни споменик је остао у ниши новог, изнад којег је 1928. године постављено бронзано попрсје Стевана Синђелића, рад вајара Славка Милетића.

Деценијама Чегарски споменик чува Селомир Марковић и његова породица.