Прота Матија Ненадовић - www.cegarskimars.rs





















Статистика посета
од 30.10.2017.

Данас: 108
Два дана: 309
Недељно: 1150
Месечно: 4045
Годишње: 33356
Укупно: 36043

Највише посета
28.2.2018 1076









2. јануар 2018..


Прота Матија Ненадовић


ЈУНАЦИ ПРВОГ СРБСКОГ УСТАНКА

Вожд Карађрође - Васа Чарапић

Стеван Синђелић - Хајдук Вељко

Матија Ненадовић - Станоје Главаш

 

Матија Ненадовић
или прота Матеја Ненадовић (1777-1854) је био војвода из Првог србског устанка, председник Правитељствујушчег Совјета (устаничка Влада) и дипломата устаничке Србије.

Био је син кнеза Алексе Ненадовића, погубљеног у Сечи кнезова. Са стрицем Јаковом покренуо Први србски устанак у ваљевској и шабачкој нахији. Преговарао је с Турцима и Русијом и тиме успоставио прве дипломатске контакте устаника са страним државама.

Његови "Мемоари", поред књижевне вредности, представљају драгоцен документ времена у коме је живео и борио се.



БИОГРАФИЈА

Рођен је у Бранковини 1777. године, у породици кнеза Алексе Ненадовића. Његово најзначајније дело су Мемоари који су написани на србском народном језику.

Умро је у Ваљеву, 11. децембра 1854. године (29. новембра 1854. по јулијанском календару).

Није био члан ниједне политичке странке.

 

 

ВОЈЕВАЊЕ

Један је од организатора Првог србског устанка у ваљевском крају, војвода и државник. Путовао је у Русију и с њом успоставио прве устаничке везе и више пута путовао у Аустрију ради набавке оружја и муниције за устанке.

Командовао је делом устаника при ослобођењу Ваљева и Шапца 1804. године, Карановца (данас Краљево) и Ужица 1805. и делом коњице у бици на Мишару 1806. године.

У турској офанзиви против Србије 1813. командовао је са Симом Марковићем устаницима на фронту од Лознице до ушћа Дрине.

После слома устанка и пада Србије прешао је у Аустрију и у периоду 1814-1815. настојао да заинтересује Велике силе за борбу Србије против Османлијске царевине, али је имао слабо успеха у томе. Европа се у то време опорављала о Наполеонових ратова.

 

 

ДИПЛОМАТИЈА

Од 1805. до 1807. први је председник Правитељствујушчег совјета, а од 1807. до 1811. његов члан, потом тамнавски војвода, а са Луком Лазаревићем командант устаничких снага на Дрини.

После избијања Другог србског устанка прешао је у Србију, постао ваљевски кнез и члан Народне канцеларије. Због неслагања са начином владавине кнеза Милоша пензионисан је 1832. године.

Члан новооснованог Државног совјета постао је 1838, али због неслагања са кнезом Михаилом морао је 1840. напустити Србију. После доласка Александра Карађорђевића за кнеза Србије 1842. године постао је државни саветник.

1844. са својим људима угушио је Катанску буну против кнежеве власти; пензионисан је 1852. године.

 

 

МЕМОАРИ

„Цeлa моja прошлост билa je бурнa и врло промeнљивa, aли бeз икaквог стрaхa осврћeм сe нa њу и сa зaдовоњством и унутрaшњом нaгрaдом пролaзим у мислимa свe прошлe годинe мог животa и рaдуjeм сe дa ни jeдно дeло нe нaлaзим зa коje би ми сaвeст штогод прeбaцити моглa. Бурнa врeмeнa новиje српскe прошлости билa су тeсно скопчaнa сa моjим животом и кaо што су онa промeнљивa билa, тaко je и моj живот био промeнљив...

Ja сaм служио и господaрио, поповaо и воjводовaо, путовaо по нaродном послу дaлeкe путовe и код кућe мирно сeдeо и у моjоj бaшти воћe кaлeмио. Воjeвaо сaм опaснe рaтовe и уживaо блaгодeт општeг мирa. Сa цaрeвимa сaм говорио слободно a кaткaд збунио мe говор простог кмeтa. Гонио сaм нeприjaтeљe и бeжaо од њих. Живeо у свaком блaгу и изобиљу и опeт долaзио до сиротињe. Имaо сaм лeпe кућe и глeдaо их из шумe спaљeнe и срушeнe. Прeд моjим шaтором вриштaли су у срeбро окићeни aрaпски хaтови и возио сaм сe у своjим нeоковaним тaљигaмa; воjводe су исчeкивaлe зaповeсти из моjих устa и опeт судбa мe доводилa дa прeд онимa коjи су били моjи пaндури, нa ногe устajeм.

-То je дeцо, вeчнa промeнљивост судбинe коjу сaм рaно познaо и нa коjу сe нигдa тужио нисaм. Из тe промeнљивости нaучитe: ДA СE У СРEЋИ НE ТРEБA ГОРДИТИ НИ У НEСРEЋИ ОЧAJAВAТИ...“.

 

 

 

 

ЗАОСТАВШТИНА

Написао је књигу својих сећања „Мемоари“. Његови „Мемоари“, поред књижевне вредности, представљају драгоцен документ времена.

У више градова постоје улице које носе његово име, као основна школа у родној Бранковини. У Ваљеву му је подигнут споменик.




Посећено је: 949  пута
Број гласова: 0
Просек: 0,00

Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Ми смо с тобом Карађорђе Петровићу

1804: Сеча кнезова

1805: Иванковачка битка

1806: Бој на Делиграду

1809: Чегарска битка

Хајдук Станко











Ћеле-кула (тур. kelle kulesi, односно "кула од лобања") је споменик из Првог србског устанка (1804-1813) који је у знак одмазде турски Хуршид-паша изградило од лобања, погинулих србских ратника, предвођених Стеваном Синђелићем, у Чегрској бици, крајем маја 1809.

Француски путописац Алфонс Де Ламартин је 1833. године записао да Србљи морају да сачувају Ћеле кулу како би показали својим потомцима да су њихови преци животима плаћали њихову слободу...

Ово је јединствен случај у Европи да је овако нешто морбидно узида.

 Налази се на 4 км од центра Ниша, на путу ка Бањи.

 Сврстана је у споменике културе од изузетног значаја за Републику Србију и данас представља музејски објекат.


*                *                  *


Споменик на брду Чегар, надомак Ниша, подигнут је на месту где се одвијала чувена битка из Првог србског устанка, у знак сећања на погинуле војнике и војводу Стевана Синђелића.

Споменик на Чегру представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. за Републику Србију

Данашњи споменик у облику куле — симбола српског војног логора. Подигнут је поводом 150. годишњице ослобођења Ниша од Османског царства, 1. јуна 1959.  године.

Првобитни споменик је остао у ниши новог, изнад којег је 1928. године постављено бронзано попрсје Стевана Синђелића, рад вајара Славка Милетића.

Деценијама Чегарски споменик чува Селомир Марковић и његова породица.