СРБС: Извештај за четвртог Чегарског марша у Нишу 31.05.2021 - www.cegarskimars.rs























Статистика посета
од 30.10.2017.

Данас: 12
Два дана: 251
Недељно: 999
Месечно: 7109
Годишње: 45751
Укупно: 218079

Највише посета
20.8.2020 1283









18. август 2021..


СРБС: Извештај за четвртог Чегарског марша у Нишу 31.05.2021


Пролеће 1809. године...

Током Првог србског устанка после низа значајних победа које су Карађорђеви борци извојевали против Турака дошло је до краткотрајног затишија. Срби су уживали у слободи и знању да нису више робови на сопственој земљи. Векови су прошли у страховлади и терору који су Османлије спроводиле над хришћанским становништвом на Балкану који је подразумевао: Трећину приноса, Данак у крви, Право прве брачне ноћи, казне у виду набијања на колац, док су масовна окупљања забрањена. Многе православне цркве су паљене, рушене, док су Турци пљачкали све што су могли.

Карађорђе Петровић врсан трговац и још бољи ратник видео је да посао ослобађања и националне револуције није готов и да ће морати да још жешће да се туче са Османлијама који су почели прикупљају читаву војску са Балкана како би угушили устанак. Формирао је он три армије, прва је упућена ка Босни одакле су Турци често упадали и правили помор... друга је упућена ка Црној Гори, где је требало се спојити са браћом ради лакшег деловања... и трећа армија је послата ка Вардару, јер је знао да ће ту бити најжећи удари чим се Турци прикупе.

Управо ту код треће армије Карађорђевих устаника дошло је до размирица и свађа међу србским војводама (око напада на нишку тврђаву) што је највећим делом кумовало србском поразу, касније и слому устанка. Како на Косову Пољу 1389. године, тако је и на Чегру изнад Ниша дошло до издаје, овај пут од Милоја Петровића кога је касније Карађорђе посекао. Војвода Стеван Синђелић се није повукао са својим Ресавцима, него је остао до краја у гротлу најљућих борби и дочекао Турке и Арбанасе, који су га хтели живог.

Међутим, сам Синђелић је направио нешто што нико није очекивао, а то је пуцањ из кубуре у бурад са барутом, што је довело до велике експлозије и хиљаде Турака је убијено... док је Синђелић узлетео у легенду. Турци су извојевали пирову победу. Нишки Хуршид-паша желећи да сакрије толике губитке одлучује да направи Ћеле-кулу, споменик од лобања Срба устаника поред Цариградског друма, како би застрашио Србе.

Иако је Први устанак угушен с јесени 1813. године, две године касније је покренут Таковски устанак од Милоша Обреновића, и тако су Срби наставили да се боре за национално ослобођење.

 

212 година касније...

Србија и Срби у неком чудном стању, неко ће рећи да је то због ковида, односно пандемије корона вируса. Али не бих се у потпуности сложио, јер није проблем последњих годину дана, већ последњих неколико деценија. Тим пре што није проблем само наш образовни систем, већ и то што су интересовања Срба у домену петпарачких прича (спорт, мода, телевизија...) и поред тога што је технолошка револуција у пуном замаху. Уместо да то користе, они јој служе.

Мали број Србаља је данас истински свесно коме и чему треба посветити време и пажњу... заправо створити културу сећања - прекопотребан лек против заборава и уништења нас самих. Шта рећи прецима који су крвцу лили и животима плаћали слободу? А исто тако и потомцима како показати пут освешћења и спасења?

*    *    *

Чегарски марш који је као манифестација замро у Нишу после 2010. године обновљен је шест година касније од нашег удружења Србски Светионик, јер је то просто наша насушна потреба, али и обавеза да радимо овакве свари тј. догађаје. Управо борба против горенаведених тумора нашег народа и друштва јесу овакви догађаји који сједињују више ствари: захвалност прецима, развијање националне свести, јачање физичке активност, дружење са истомишњеницима и духовне молитве.

Иако је пандемија ковида већ на издаху ипак смо добили одобрење нишке Полицијске управе да одржимо 30. маја четврти Чегарски марш у граду на Нишави, јер је у пријави наведено да нас неће бити више од четрдесетак. Нама су дошли људи који ове ствари воле, које то истински занима, коме не смета чак ни тмурно време са кишом, који једноставно немају изговоре.

Од раније се договорих са Владом Кисином да нам се и он придружи на овом догађају, јер знам да га ове ствари занимају. Можда нема увек времена као и сви, али нашао је за сходно да нас испоштује. Никола је већ постао стандардан и њега не треба два пута звати. Буде такође воли ове ствари... баш као и Драгана која је овај пута повела и момка Ђорђа. Она како сама рече обожава ова дешавања. Кљаја је повео пајтоса Јеремију, а и Милунка се после дуже времена активирала. Такође са нама кренуо и Декић. У самом Нишу нас чекали Митићи и Марко, као и Николин другар. Из Руме дођоше Митровићи, а из Мачве запуцаше Марија и Богдан.

Ми смо почели са литургијом у Саборном храму, јер управо је молитва одличан почетак за оваква дешавања. Тамо сретох и Ниџу, Радиног сина.

Таман како је наведено на плакату ми дођосмо у 11:00 сати на Трг краља Милана у самом центру Ниша. Тамо нас је већ чекала патрола градске Саобраћајне полиције, где смо се поздравили са њима и рекли да ћемо кренути за пола сата како је наведено у пријавама. До тада смо се ми мало испричали, купили цвеће и направили једну групну фотографију код коњаника, односно првог србског нововековног краља.

Кренусмо ми Булеваром Вожда Карађорђа у колони са заставама, где нам је неколицина возача трубила у знак поздрава и дизала три прста. Један део Нишлија се чудио нашој колони јер су они у убеђењу да оваква дешавања прате бука, бакље и сл. А уствари, нама је и циљ да покажемо да могу бити урађене на културан (цивилизован) начин.

До Ћеле куле смо прешли неких 4.0 км, довољно да се мало загрејемо и раздиванимо. Пролазили смо јопе поред неких роштиљница што је многима извлачило осмех на лице.

Улазимо у двориште Ћеле куле где нас је сачекала једна жена црне косе, заборави је питати за име, али је она била врло љубазна и показала нам је споменик од велике важности за Републику Србију и испричала историјски час, о томе како је Ћеле кула настала и коју је саградио, са којим циљем, шта се касније дешавало. Поред тога смо и ми усликали се једну слику поред бисте Стевана Синђелића.

Како смо завршили ту прву трећину пута, тако смо наставили даље... до кружног тока, а онда скренули лево према Матејевцу. Полиција нам је и даље помагала и штитила одступницу. Касније смо на старом месту поред неке стамбене зграде направили паузу. Сташа поделила неке домаће пите које је ноћ раније правила. Успут купих кафу за код споменика.

У том завшрном делу било је шале и на мој рачун, али ништа претерано. Што би наш народ рекао "Ко о чему баба о уштипцима".

Још нових четири километра испешачисмо ми по киши и стигосмо на циљ - Споменик Чегарским јунацима. Дочекали су нас чика Селетов син и снаја... одмах је била кафа на столу, тако да смо мало под липом одморили док није дошао и сам чика Селе - легенда Ниша и жива архива података. Тада смо сви утишали телефоне и слушали историјски час о Боју на Чегру, о Стевану Синђелићу, Милоју Петровићу, Добрњцу и осталим детаљима чувене битке Првог србског устанка.

Пошто смо имали и малишане у нашој групи учесника, то им је чика Селе давао добре савете и поруке, да буду добра деца и слушају своје родитеље и учитеље, да се боре као славни преци некада али образовањем, науком, спортом... али ако за не дај Боже дође, морамо следити пример Стевана Синђелића.

Тако да смо ми се на самом крају усликали како и Бог заповеда. Послушали смо химну "Боже правде" коју је Сташа отпевала пре него што је делегација положила венац на споменик. Наравно да су најмлађи учесници награђени позлаћеном медаљом, као награда за пешачење, али и обавеза да и они наредних година наставе нашим путем.

Мита нам прискаче у помоћ па је он одвезао возаче до центра да они довезу своје љуте машине на Чегар и онда смо се полако разилазили.

Искрено, задовољан јесам, јер настављамо традицију, а друго, што овакве ствари крепке душу по више основа, написах већ горе и које.

Наредних дана имаћемо неколицину актвности, а прва је парастос јунацима с краја 1990-их, новим косметским витезовима у Београду.

 

Милан Чучковић
31.05.2021.


"Намернче, стани Чегру се окрени,
Нека остану теби у вечној успомени,
Јунаци са Чегра, слободе творци,

Сиђелић Стеван и његови борци!" 🇷🇸

Марширали смо 30. маја 2021. у част Стевана Синђелића, његових бораца и славне Чегарске битке која је обележила крваву нам историју. Кренули смо са Трга Краља Милана, затим посетили Ћеле кулу и упутили се ка Чегру! Марширање у славу Српске историје и културе!

Селомир Марковић звани чика Селе... Човек који Чегарски бол речима преноси слушаоцима и усађује вечно сећање на страдале борце Чегра и Стевана Синђелића! 🇷🇸👏 Диван човек, задовољство је било слушати га!

 

Драгана Николић
31.05.2021.


Хвала теби на свему. Било је прелепо.

Марија Спасојевић
31.05.2021.


Средио сам утиске... свe je било нa нивоу. Мaлa,одaбрaнa групa, нajмлaђимa сaм нajвишe одушeвљeн, a и ми стaриjи смо били нa висини зaдaткa.

Владимир Кисин
31.05.2021.


Одлично је било, без обзира на кишу и малобројност. Мали Митићи су нада да ће цела идеја опстати.

Горан Митровић
31.05.2021.


Година је прошла као вечност, била и не поновила се. Зато нећу причати како су прошле припреме за овај марш, како год да су прошле, важно да су дошле!

Деца су се радовала као и до сада! Недеља је сванула и ми нисмо хтели да остављамо нашу парохијску цркву, знајући да у саборној цркви у Нишу пева један јединствен црквени хор на нашим просторима, а то је  велики, чувени црквени хор "Бранко". Драго ми је да га је чула делегација из различитих градова нека је на здравље и спасење!

Сатница након литургије се није баш уклапала у минут, али смо у центар града дошли одмах након њеног завршетка. Саобраћајна полиција је тачна, професионална и захваљујем им овом приликом на одазиву.

Сусрет са нама драгим особама је био емотиван и изненађујућ јер је дошла и Ана коју баш дуго нисмо видели. Заставе су се шириле људи су прилазили а ми смо после дужег времена напокон направили још једну заједничку слику! Фалило је још пар људи без којих нисмо кретали марш, али цела ова ситуација са пандемијом је учинила своје... Да смо живи и здрави само! Опет кажем не поновило се!

Подигли смо заставе и кренули путем Вождове улице према Ћеле кули. Наравно као мајка и жена не би ми било то то, да сам кренула сама, тако да сам и ове године породично кренула путем до места где су славни преци дали своје животе у одбрани слободе, до места где је Синђелић дао пример чојства и јунаштва.

Деца су правила посебну атмосферу. Воду нисмо понели од куће јер смо планирали да је узмемо уз пут, понели смо кишобране и јакнице осим најстаријег детета. Па је све то изазвало пар реакција. Дотле да су нам саборци у шетњи поклонили сок и воду, а имали смо и нашег чувара Небојшу Декића који је све време бринуо о удобности током корачања посебно о деци. Дотле да нам је носио флашице, позајмљивао тренерку, али и давао Димитрију да носи заставу јер "мама није понела његову". Код Ћеле куле нас је чекао тата да преузме вишак ствари и наравно направи пар фотографија, код бисте Стевана Синђелића.

Марш не би био марш, а да не посетимо место где се налазе могу слободно рећи мошти Стевана Синђелића и осталих јунака чегарске битке. Традиционално наставили смо даље путем булевара Медијане све до Чегра. Испред надвожњака код једне мале зграде опет правимо малу паузу где као и увек "продиванимо" како каже наш председник, нека шала ту мора пасти. Окрепљење је увек добро дошло па се сетих да понесем нешто, овога пута била је то пита...

Након тога настављамо даље, наши саобраћајци немају цео дан времена да нас пазе али су били љубазни и повезли најмлађег учесника како не би покисао јер је киша почела да натапа асфалт а и све оне који се нису припремили за њу. Неки су ипак решили да се понове са једним новим кишобраном, што је сигурно, сигурно!

Како смо се ближили Чегру емоције су расле па смо Ана и ја пожелеле да отпевамо нешто и разгалимо душу онако како знамо... Кренула је блага узбрдица, због моје слабе активности мало сам се задихала али Чегар је био на видику и кораци су се сами убрзавали.

"Ој Војводо Синђелићу" одјекивала је песма у нашим срцима. Тамо су нас дочекали љубазни домаћини, породица чика Селимира који већ више од 30 година чувају нашу Чегарску историју. 

Положили смо венац, отпевали химну, коју сам требала певати са још 2 девојке које нису могле доћи из оправданих разлога али су ми помогли синови иако им нисам ништа рекла сами су пришли, што је овога пута имало посебну драж.

Након тога уследиле су медаље као и химна удружења "Востани Сербије" где сам сваку реч изговарала искреним жељама да се заиста као народ пробудимо и у добру ујединимо. Мислим да су и присутни то исто пожелели. Нека је вечна хвала и слава нашем Стевану Синђелићу и свим херојима који су дали највећи пример љубави а то је да положе своје животе за живот ближњега свога.

Нека је вечнаја памјат и свих оних који нису више међу нама а можда би хтели бити, на жалост међу њима је Велимир Стојановић (председник Удружења ратних ветерана Ниша).

Чегар памти! Велики поздрав свим учесницима и на здравље и спасење нам били кораци!

 

Сташа Митић
01.06.2021.




Посећено је: 63  пута
Број гласова: 0
Просек: 0,00

Оцените нам овај чланак:



















Ћеле-кула (тур. kelle kulesi, односно "кула од лобања") је споменик из Првог србског устанка (1804-1813) који је у знак одмазде турски Хуршид-паша изградило од лобања, погинулих србских ратника, предвођених Стеваном Синђелићем, у Чегрској бици, крајем маја 1809.

Француски путописац Алфонс Де Ламартин је 1833. године записао да Србљи морају да сачувају Ћеле кулу како би показали својим потомцима да су њихови преци животима плаћали њихову слободу...

Ово је јединствен случај у Европи да је овако нешто морбидно узида.

 Налази се на 4 км од центра Ниша, на путу ка Бањи.

 Сврстана је у споменике културе од изузетног значаја за Републику Србију и данас представља музејски објекат.


*                *                  *


Споменик на брду Чегар, надомак Ниша, подигнут је на месту где се одвијала чувена битка из Првог србског устанка, у знак сећања на погинуле војнике и војводу Стевана Синђелића.

Споменик на Чегру представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. за Републику Србију

Данашњи споменик у облику куле — симбола српског војног логора. Подигнут је поводом 150. годишњице ослобођења Ниша од Османског царства, 1. јуна 1959.  године.

Првобитни споменик је остао у ниши новог, изнад којег је 1928. године постављено бронзано попрсје Стевана Синђелића, рад вајара Славка Милетића.

Деценијама Чегарски споменик чува Селомир Марковић и његова породица.