Вожд Карађорђе - www.cegarskimars.rs





















Статистика посета
од 30.10.2017.

Данас: 224
Два дана: 316
Недељно: 1199
Месечно: 5684
Годишње: 49242
Укупно: 51929

Највише посета
28.2.2018 1076









2. јануар 2018..


Вожд Карађорђе


ЈУНАЦИ ПРВОГ СРБСКОГ УСТАНКА

Вожд Карађрође - Васа Чарапић

Стеван Синђелић - Хајдук Вељко

Матија Ненадовић - Станоје Главаш

 

Ђорђе Петровић - Карађорђе био је вођа србских устаника који су почетком 19. столећа започели националну револуцију за ослобођење од вешевековног турског робовања. У Орашцу, код Арађнеловца, на Сретење 1804. заједно са хајдуцима и храмабашама подигао је Први србски устанак, који је трајао до 1813. године. Његови устаници су озбиљно уздрмали Османлијску царевину и побеђивали далеко бројније турске снаге (Мишар, Делиград, Иванковац...).

Након пропасти устанка, Карађорђе се повукао у Војводину, која је тада била део Аустро-Угарске монархије, па за кратко одлази у Русију. Две године касније, Карађорђе се тајно вратио у Шумадију, где су прилике биле измењене. Завереници по налогу тадашњег србског кнеза Милоша Обреновића убијају Карађорђа јула 1817. године у Радовањском Лугу, а његову главу су послали у Стамбол као доказ да је велики србски јунак коначно убијен.

Његова борба и херојство остали су као светлост Србима у окупираним земљама (аустроугарском и османлијском царству) на Балканском полуострву, да је слобода достижна и да се морају наставити борити.

 

 

БИОГРАФИЈА

Преци Карађорђа су се доселили у село Вишевац, између Тополе и Крагујевца, из црногорских брда средином 18. века, из породице Спасојевић. Тако да је Ђорђе рођен у јесен 1762. године. Тачан датум није познат, али се претпоставља да је 16. новембар.

Карађорђе потиче из сиромашне породице. Мајка му је била Марица Живковић из Маслошева у Шумадији. Његов отац је због сиромаштва често мењао спахије и место боравка, будући да Турци рају нису претерано везивали за баштину. Како је Ђорђе одрастао и служио код много имућнијих Срба и Турака, тако се и њихова материјална ситуација поправљала. По природи је био крупан и оштар, али праведан.

Оженио је девојку Јелену Јовановић 1786. године, која му је родила седмеро деце:

  • Симу 1788. године,
  • Саву 1793. године,
  • Сару 1795. године,
  • Полексију 1797. године,
  • Стаменку 1799. године,
  • Алексу 1801. године,
  • Александра 1806. године,

Приликом женидбе одбио је да преда своју жену турском аги на "прву брачну ноћ", па га је убио. То је био сигнал за бег, пошто би Турци побили за одмазду све чланове његове породице. Тако су њих 30 чланова породице упутили се преко реке Саве у Срем, који је тада био под управом Бечког двора.

Његов отац је мислио да је паметније да се врате назад у село и да наставе да живе као турски поданици. Знајући да његовог оца чека сигурна смрт и шанса да Турцима одгонетне кретање читаве породице, коју би такође задесила смрт, то је Карађорђе одлучио да убије свога оца. То није једини пут да је Карађорђе убио своје најближе.

Убио је још 1806. у јеку Првог србског устанка и млађег брата Маринка који је силовао једну србску девојку. Овде постоји контраверза, да је једна баба оптужила Маринка за силовање њезине унуке, коју Маринко није хтео да ожени.

Мајка му се после преудала.


Збор устаника у Орашцу 1804. године

 

 

ВОЈЕВАЊЕ

И пре него је подигнут народни устанак, Карађорђе је често одлазио у Аустро-Угарску монархију која је често ратовала са Турцима, па је Карађрође због своје храбрости и умећа често унапређиван и награђиван, те стекао чин мајора армије Бечке царевине.

Како су Турци појачавали зулум почетком 19. века, то су у страху од устанка посекли неколицину србских кнезова да би заплашили народ. Али то је само убрзало одлуку, па је устанак уместо у априлу подигнут половином фебруара 1804. године. На збору у Орашцу, код Аранђеловца, за вођу устаника једногласно је изабран Ђорђе Петровић, кога су Турци прозвали Карађорђе (Црни Ђорђе).


Територија које су Карађорђеви устаници ослободили 1809. године

 

Устаници су брзо ширили устанак по Шумадији и Неготинској Крајини, а касније и по Рашкој, Источној Босни и Нишком крају. Свима је било јасно да је куцнуо час за ослобођење од Турака. Прва битка је била већ 24. фебруара 1804. године, када су Карађорђеви хајдуци потукли војску Аганлије, на Космају.

Првих година Срби су имали великих успеха, тако су у бојевима код Мишара и Делиграда 1806. године побеђивали знатно бројнију и опремљенију турску војску. А 1807. године освојена је београдска тврђава Калемегдан. Иако су поражени устаници у Чегарској бици, код Ниша, 1809. године нанели Турцима огромне губитке. Турска царевина је била приморана да потпише примирије уз посредовање Аустрије и Русије.


Бој на Мишару, код Шабца, као велика победа србских устаника

 

Када је у мају 1812. године у Букурешту, Русија потписала примирије са Турском, то је био почетак краја Првог србског устанка. Руси су тако повукли своје снаге, а Карађорђе је у јуну те године позивао на општу мобилизацију свих војноспособних мушкараца 15-70 година, јер је очекивао да Турци одмах ударе. Годину дана касније, половином јула 1813. године Стамбол шаље преко 150.000 војника на Србију, када је започета велика офанзива. Устаници нису дуго издржали тако да су 7. октобра 1813. године Турци освојили поново Београд. Карађорђе је избегао у Аустрију, а потом и у Русију. Једно време 1816. године је био у Грчкој, где се борио против Турака.

 

 


СМРТ

Када се Други србски устанак разбуктавао, средином 1817. године, Карађорђе се тајно вратио у Шумадију. Хтео је да се договори са Милошем Обреновићем, који је био нови вођа устаника, а потоњи кнез Србије, о борби против Турака. Како је Милош Обреновић био сујетан и уплашио се да би Карађорђе могао да му преотме власт, то је наредио својим људима да убију Карађорђа. Сам чин убиства извршио је Карађрођев кум: Вујица Вулићевић у селу Радовање, код Велике Плане 26. јула 1817. године. Вујица се дубоко покајао после тога, те је саградио цркву Покајницу.


Црква покајница коју је Вујица Вулићевић саградио

 

 

ОСТАВШТИНА

Кaрaђорђe je био прeк и чeсто суров човeк, aли тaкво je било врeмe у комe je живeо. Бaш тaкaв je био потрeбaн Србиjи нaкон вишевeковног ропствa. Црни Ђорђe од чиjeг имeнa ћe Турци дрхтaти, когa ћe сaборци обожaвaти и плaшити гa сe.

Нeсрeћa и смрт су гa од млaдости прaтили, многимa je смрт и сaм донeо. Али наважније од свега је то што је Србиjи je донeо толико жeљeну слободу. Многе улице и тргови у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Вардарској Македонији носе његово име. У народном предању за њега се вежу бројне легенде. Много песама су гуслари испевали њему у част. Подигнуто је мноштво споменика са његовим ликом у Београду, Орашцу, Тополи, Вишеграду и др.




Посећено је: 2229  пута
Број гласова: 10
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Војвода Стеван Синђелић

Хајдук Вељко Петровић

Станоје Главаш

1804: Остружничка скупштина

Ћеле кула

1806: Ичков мир











Ћеле-кула (тур. kelle kulesi, односно "кула од лобања") је споменик из Првог србског устанка (1804-1813) који је у знак одмазде турски Хуршид-паша изградило од лобања, погинулих србских ратника, предвођених Стеваном Синђелићем, у Чегрској бици, крајем маја 1809.

Француски путописац Алфонс Де Ламартин је 1833. године записао да Србљи морају да сачувају Ћеле кулу како би показали својим потомцима да су њихови преци животима плаћали њихову слободу...

Ово је јединствен случај у Европи да је овако нешто морбидно узида.

 Налази се на 4 км од центра Ниша, на путу ка Бањи.

 Сврстана је у споменике културе од изузетног значаја за Републику Србију и данас представља музејски објекат.


*                *                  *


Споменик на брду Чегар, надомак Ниша, подигнут је на месту где се одвијала чувена битка из Првог србског устанка, у знак сећања на погинуле војнике и војводу Стевана Синђелића.

Споменик на Чегру представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. за Републику Србију

Данашњи споменик у облику куле — симбола српског војног логора. Подигнут је поводом 150. годишњице ослобођења Ниша од Османског царства, 1. јуна 1959.  године.

Првобитни споменик је остао у ниши новог, изнад којег је 1928. године постављено бронзано попрсје Стевана Синђелића, рад вајара Славка Милетића.

Деценијама Чегарски споменик чува Селомир Марковић и његова породица.